Duga dva desetljeća čekali su rukometaši Gorice na svoj drugi nastup na Final Fouru hrvatskoga Kupa, a taj su trenutak dočekali u petak navečer. Ždrijeb je odredio da s druge strane bude ipak prejaki Zagreb, odnosno da Gorica za ulazak u finale treba prvorazrednu sportsku senzaciju. Nažalost, nije se dogodilo…
Predvođeni povratnikom na svoju klupu, Andrijom Nikolićem, trenerom koji je svoj renome gradio i u četiri nezaboravne goričke sezone, Zagrebaši su krenuli maksimalno ozbiljno i odgovorno. Gotovo kao da je s druge strane protivnik iz Lige prvaka… U silovitom jurišu, za manje od deset minuta Zagreb je poveo 6-0, a Gorica je u tom otvaranju izgledala pomalo uplašeno i izgubljeno. Nakon samo sedam i pol minuta igre trener Matej Mišković morao je zvati minuti predaha, a prvi gol Gorica je zabila nakon točno deset i pol minuta igre.
Kad su Zagrebaši otišli na najveću prednost, od sedam golova viška, Goričane kao da je konačno “probio znoj”. Opustili su se, lijepo počeli kombinirati i malo po malo počeli stizati taj zaostatak. Proradio je i Marin Sorić na vratima i u 21. minuti već je Gorica prišla na minus tri (10-7).
Premda je Matej Mandić imao dobar dan (šest obrana u 21 minutu igre), Goričani su dosta lako uspijevali naći put do njegove mreže. Pet minuta prije predaha došli su na samo gol zaostatka (11-10). Obrana Zagreba kao da je bila na pola gasa, bez prave agresivnosti i čvrstine. Izgledalo ja kao da čekaju svojih pet minuta ili pad u igri Goričana. Nisu ga dočekali do kraja prvog poluvremena, ali su na predah ipak odnijeli tri gola zalihe (15-12).
U otvaranju drugog poluvremena, Zagrebova obrana podigla se za nekoliko razinu, Gorica je pokušala i sa sedam na šest, ali nije išlo. Nakon samo pet minuta u drugom poluvremenu Zagreb je opet imao ogromnih sedam razlike (20-13).
Međutim, odlazak u novi debeli minus nije previše uzdrmao hrabre Goričane. Imali su svoj ritam igre i dobro funkcionirali, u čekanju svakog, i najmanje propusta favoriziranog protivnika. Potpomognuti nekolicinom velikih obrana Marina Sorića, Goričani su u 46. minuti opet uspjeli spustiti zaostatak na samo tri gola (24-21).
Gorica je, drugim riječima, tvrdoglavo odbijala predati se. Osam minuta prije kraja došli su naši rukometaši na samo dva gola minusa (26-24), što je ozbiljno zabrinulo i protivničkog trenera Nikolića. U posebnu misiju poslao je Jakova Gojuna, koji je poveo obranu iz koje je utakmica riješena. Iz dobre obrane, naime, došla su tri uzastopna gola Zagreba, što je u tom trenutku potragu za senzacijom učinilo – nemogućom misijom.
Konačnih 31-25 odvelo je, naravno, Zagreb u finale, ali Goričani si nemaju apsolutno ništa za zamjeriti. Predstavili su sebe, klub i grad u jako dobrom izdanju, na velikoj sceni, pred televizijskim kamerama… Šteta što se ždrijeb nije drukčije posložio, bilo bi još ljepše da se ova utakmica dogodila u finalu, u kojem je na kraju završio drugoligaš Dugo Selo, ali ovo je bio završetak sezone sa stilom.
Marin Sorić kod Gorice sjajan s 12 obrana, šest golova zabio je Marko Grubišić, a jedan manje Ante Lasan. Kod Zagreba osam golova Filipa Glavaša i pet Ihara Bialiauskog.
